Kada se govori o razvoju deteta u prve tri godine, pažnja roditelja obično je usmerena na govor, na spavanje i na ishranu. Kretanje se podrazumeva, dete će prohodati kad dođe vreme, pa će trčati, i tu se priča završava.
U praksi je kretanje u tom periodu jedan od najaktivnijih procesa u razvoju, i to procesa koji utiče i na sve ostalo. Kroz pokret dete uči da proceni razdaljinu, da održi ravnotežu, da koordiniše obe strane tela i da podnese frustraciju kada nešto ne uspe iz prvog puta. Iste te sposobnosti kasnije se koriste u sasvim drugim oblastima, od držanja olovke do koncentracije u sedenju.
Šta se dešava između prve i treće godine
Prohodavanje nije kraj razvoja hoda nego njegov početak. U mesecima koji slede dete uči da menja pravac, da se zaustavi, da hoda po neravnom, da nosi predmet dok se kreće i da savlada stepenik. Svaka od tih veština traži stotine ponavljanja, i najveći deo njih se odigra spontano, kroz igru.
U tom periodu se obično uvode i prve igračke koje podržavaju kretanje. Guralice, vozila na koja dete seda i odguruje se nogama, tricikli za decu i bicikli bez pedala pojavljuju se upravo zato što odgovaraju fazi u kojoj dete ima potrebu da se kreće brže nego što može hodom. Njihova vrednost nije u samoj vožnji nego u tome što produžavaju vreme koje dete provede aktivno.
Ono što je važnije od izbora igračke jeste prostor. Dete kojem je dozvoljeno da se penje, čučne, provuče i padne na bezbednom terenu napreduje brže od deteta kojem se svaki pokušaj prekida iz opreza. Nadzor je neophodan, ali stalna intervencija usporava upravo ono što treba da se razvije.
Koliko kretanja je dovoljno
Preporuke koje se najčešće navode kreću se oko nekoliko sati aktivnosti dnevno za decu ovog uzrasta, pri čemu se pod aktivnošću ne podrazumeva vežbanje nego sve što nije sedenje ili ležanje. Puzanje, hodanje po stanu, igra na podu, penjanje po nameštaju i trčanje u parku sve se računa.
Drugi deo preporuke se češće previđa, a odnosi se na neprekinuto sedenje. Duži periodi u kolicima, u stolici za hranjenje ili u autosedištu izvan vožnje nisu poželjni, jednostavno zato što oduzimaju vreme koje bi inače bilo aktivno. Kod dece koja provode ceo dan u vrtiću taj deo je obično pokriven, ali kod dece koja su kod kuće zavisi isključivo od organizacije dana.
Ekran je suparnik kretanju, ne samo pažnji
Rasprava o ekranima obično se vodi kroz uticaj na pažnju i govor. Ono što se ređe pominje jeste jednostavna aritmetika svaki sat pred ekranom je sat koji nije proveden u pokretu.
Za decu do dve godine preporuke su najstrože i svode se na to da ekrani izvan video poziva sa članovima porodice nisu potrebni. Posle druge godine se govori o ograničenom vremenu, uz prisustvo odrasle osobe. Bez obzira na to gde porodica povuče granicu, korisno je posmatrati ekran kao nešto što zauzima mesto u dnevnom rasporedu, a ne kao izolovanu naviku.
Slobodna igra pre organizovanih aktivnosti
Postoji pritisak da se dete rano upiše na nešto na plivanje, na sportsku školicu, na ritmiku. Za uzrast do treće godine to gotovo nikada nije neophodno, a ponekad je i kontraproduktivno ako zameni slobodnu igru.
Ono što razvoj u ovom periodu najviše podržava jeste raznovrsnost pokreta, a ne ponavljanje jednog obrasca. Park sa neravnim terenom, travnjak, peščanik, stepenice i kutije po stanu daju više različitih pokreta nego bilo koja struktuirana aktivnost. Organizovane aktivnosti imaju smisla kasnije, kada dete može da prati instrukciju i kada mu socijalni deo znači.
Kako to uklopiti u realan dan
- Šetnja u kojoj dete hoda deo puta umesto da sedi u kolicima, makar i sporo.
- Vreme na otvorenom svakog dana, uključujući i po hladnijem vremenu, uz odgovarajuću odeću.
- Prostor u stanu bez suvišnog nameštaja, gde dete može da se kreće bez zabrane.
- Nekoliko kutija, jastuka ili niskih prepreka umesto skupih sprava.
- Zajedničko kretanje – deca u ovom uzrastu prate ono što rade odrasli.
- Odlazak u park u isto vreme svakog dana, jer navika radi bolje od dobre namere.
Nijedna od ovih stavki ne traži dodatno vreme, nego drugačiju organizaciju postojećeg. To je, za većinu roditelja, jedina realna promena koja se može održati.
Obuća i odeća utiču više nego što se očekuje
Detalj koji se lako previdi jeste šta dete ima na sebi dok se kreće. Preširoka ili preteška obuća menja način hoda, a kruta đonovima smanjuje osećaj podloge što je upravo informacija koju stopalo u ovom uzrastu koristi za održavanje ravnoteže.
Zato se za boravak u stanu najčešće preporučuje bosonogo kretanje ili čarape sa neklizajućim đonom, a za napolje laka obuća koja se savija. Isto važi i za odeću: slojevi koji se lako skidaju omogućavaju duži boravak napolju po hladnijem vremenu, dok pretopljeno dete brzo postane nezainteresovano za kretanje.
Kada se posavetovati sa pedijatrom
Razvoj se odvija u širokom rasponu i poređenje sa drugom decom retko je korisno razlika od nekoliko meseci u prohodavanju je uobičajena i sama po sebi ne znači ništa.
Ipak, postoje situacije u kojima ima smisla pomenuti zapažanje pedijatru: ako dete ne pokušava da hoda ni uz oslonac znatno posle uobičajenog perioda, ako izrazito favorizuje jednu stranu tela, ako izgubi veštinu koju je ranije imalo, ako se često i neobjašnjivo sapliće ili ako roditelj primeti da je dete upadljivo manje izdržljivo od vršnjaka.
Nijedna od ovih stavki nije razlog za paniku, ali jesu razlog za razgovor na redovnom pregledu. Rana procena je jednostavna i najčešće završi zaključkom da je sve u granicama očekivanog.
Za kraj
Kretanje u prve tri godine ne zahteva opremu, program ni poseban trud zahteva prostor, vreme i nešto manje intervencija nego što je prvi impuls. Dete koje ima priliku da se kreće raznovrsno i svakodnevno dobija osnovu koja se kasnije koristi u oblastima koje sa sportom nemaju veze.
Ako birate odakle da počnete, počnite od jednog izlaska napolje dnevno, bez obzira na dužinu. To je promena koja se najlakše uvodi i koja najbrže postane deo rutine cele porodice.
